Razmišljala sam, ovih dana, kako imam i previše nepotrebnih rekvizita za malenu, i kako su mi zapravo najpotrebnije stvari upravo one na koje sam najmanje potrošila i koje mi, naravno, nitko nije poklonio. Ako uskoro idete nekome na babinje, evo vam par ideja.

Pilates lopta

Ja ne mogu više zamisliti ni jedan jedini dan bez naše velike roze (jeftine) pilates lopte. Uopće ne znam postoje li neke fensi šmensi skupe lopte, naša je iz Lidla i kupili smo je kada sam bila trudna. Nisam je previše tada koristila, tek pri kraju, kada sam mislila da ću od skakanja po lopti ranije roditi. Nisam.

Naša Lavica, i onda kada je jako umorna, teško sklapa svoje okice i odlazi na spavanje. Pilates lopta postala je rekvizit broj 1 za smirivanje i uspavljivanje bebe. Ono što sisa ne može, može pilates lopta. Kako bi gora polovica rekla ”E, ovo se isplatilo.”

Jastuk za dojenje / Banana jastuk

Kod nas se jastuk za dojenje koristi za sve samo ne za dojenje. Većinom ga koristimo kao ogradu / zaštitu kada je Lavica s nama na krevetu, zamotamo ga oko nje u široko slovo U i stisnemo se uz svoj rub kreveta dok ona blaženo leži na sredini ograđena jastukom. U trudnoći sam ga koristila za spavanje, iako ga je Ante često krao jer je i njemu bio udoban, pa bi se nekako smotali oko Mazića (tako nećakinja zove banana jastuk) kako bi ga koristili i on i ja.

Vreća za spavanje

Meni uopće nije jasno kako se bebe u snu vrte kao kazaljke na satu i zašto?! Naša beba navečer, nakon nošenja, lopte i večernjeg koncerta pokojnog Vinka Coce, u većini slučajeva zaspe na rukama. Antinim. Onda je on ”lansira” meni na krevet, iliti na sisu. Nikada, ali nikada, mi nju nismo uspjeli prebaciti u krevetić da se ona nije odmah probudila. Jednostavno, kao i većina dojenih beba, bez sike ne može zaspati. Dudu, nažalost, ne želi, i ako netko ima slučajno prijedlog za neku dudu koju bi ona mogla nekako prihvatiti – molim vas, javite mi se. Moje dijete će uskoro pojesti sve prstiće na rukama ako ne pronađemo dudu. Za sada smo isprobali preko 15 različitih duda. Neuspješno. Nakon papanja, malenu prebacujem u vreću za spavanje, i onda u krevetić. Razlog je jednostavan, čim je otkrila ruke, počela se otkrivati. I naravno budi se suprotno od onoga kako sam je ja stavila leći. Pa je vreća super solucija za takvu bebu jer je ne sputava, ona se slobodno vrti i dalje, ali joj ne može biti zima.

Vaga

Znam da se bebu NE treba stalno vagati i da patronažne sestre donose svoju vagu sa sobom (pozdravi prekrasnoj sestri Dajani), ali meni je vaga donijela psihički mir. Dan danas, iako mala ima već 3 i po mjeseca i 7 kila, vaga se koristi bar dva puta mjesečno. Dođem na kontrolu kod pedijatrice i već znam težinu. Svjesna sam da nisam normalna i da je ona čak dužinski i prerasla tu vagu, ali meni je vaga sve.

Zahvaljujući njoj, nisam odustala od dojenja. Samo sam na vagi mogla vidjeti, svojim očima, da Lavica napreduje i da se ne moram brinuti. Uzimajući u obzir da su nam prvi dani dojenja bili teški, i da je u bolnici papala dohranu, bila sam jako zabrinuta da ne jede dovoljno. Realno, vratite film unatrag, kad dođete kući iz bolnice, postoji li išta bitnije od pupka i toga da beba nije gladna? I koliko se mama, u strahu da nema dovoljno mlijeka, odlučuje za adaptirano mlijeko? Vrijedi i suprotno, tko bolje od vage može pokazati da beba ne napreduje?

Stoga, ako ste paničari kao i ja, vaga će vam dobro doći.

Vaga ima i svoje loše strane, jer bebe ne dobivaju svakog dana jednako na težini, i ne papaju uvijek istu količinu mlijeka. Sika nije boca. Leonu sam vagala uvijek istim danima u isto vrijeme, nikad iza svakog podoja, nikad iza podoja generalno.

I za kraj, Vaše Visočanstvo, the nosiljka!

Ja sebe nikada, ali nikada, nisam mogla zamisliti s maramom ili s nosiljkom. Ne znam zašto, valjda mi je to sve izgledalo kao previše fizičke aktivnosti za mene… S nosiljkom ne mogu na kavu. Ili u shopping. Prisiljena sam hodati. Ali eto, majčinstvo kakvo sam zamišljala u trudnoći, i majčinstvo kad se malena napokon rodila, nemaju veze jedno s drugim. Imamo mi i kolica, koja su non-stop u upotrebi, ali kad sam ujutro sama s Leonom i Lokijem (peso naš) nosiljka je pravi i jedini izbor. Da ne govorim kako osim što mogu prošetati i dijete i psa, bebi je jako ugodno u tome, a mamu ne bole leđa i ne mora fizički dizati kolica kada naleti na stepenice. Kad ipak izađem s kolicima, a beba, iz nepoznatih razloga, protestira, ne moram jednom rukom držati bebu a drugom gurati kolica (znate o čemu pričam). Bilo kuda, nosiljka svuda. Jedino nije lako pokupiti pseća govanca s poda.

Od 30. rujna do 6. listopada obilježava se upravo međunarodni tjedan nošenja. Prošle godine, u isto ovo doba, dok sam u štiklama odlazila na posao, nisam se ni mogla zamisliti s bebicom na prsima u nosiljci (ili marami – imam i nju). Sada ne mogu zamisliti naša jutra bez nje. I sigurna sam da ćemo se još dugo, dugo nositi; po kvartu, u šetnjama gradom, uz more, na izletima i na putovanjima…

Sretno nošenje svima koji slave!

Tekst: Elena Vian Projić, profesorica u čizmama marketingaša, blogerica Jedna od Šefica, mama

Foto: Profimedia